Аутор: др Милан Тешић

Др Милан Тешић, међународни експерт у области безбједности саобраћаја и члан Савјетодавног одбора Центра за стратешко планирање и јавне политике у Републици Српској, у ауторској колумни анализира могућности даљег институционалног повезивања Републике Српске и Србије у области саобраћаја, науке и мобилности. Као конкретан развојни механизам, Тешић предлаже оснивање Српског центра изврсности за саобраћај и мобилност, који би инфраструктурно повезивање пратио трајним повезивањем знања, података, истраживања и јавних политика.

Сусрети предсједника влада Републике Српске и Србије, Саве Минића и Ђуре Мацута, представљају много више од потврде добрих односа и наставка започетих пројеката. На састанку делегација двије владе истакнути су јачање сарадње у областима инфраструктуре, науке, образовања и културе, успостављање координационог тијела. Историјски пројекат “транс-српске магистрале” односно аутопут Бањалука-Београд напредује како треба, као и завршетак заједничког граничног прелаза.

Истовремено, манифестација „Од знања ћуприја- наука и знање у служби јединства и будућности српског народа“ окупила је научнике из Републике Србије, Републике Српске и дијаспоре, уз поруку да научни потенцијал треба повезати са институцијама и млађим генерацијама. Управо спајање ове двије теме, развој путне инфраструктуре и интеграција знања, показује правац у којем будућа сарадња треба да се развија.

Саобраћај је једна од области у којој се блискост Републике Србије и Републике Српске најјасније претвара у конкретан интерес грађана. Аутопутеви, магистрални путеви, мостови, жељезнице, гранични прелази и ваздушне везе нису само грађевински објекти. Они повезују српски народ са обје стране ријеке Дрине односно породице, привреду, образовне установе, здравствене системе и туристичка одредишта. Сваки изграђени пут високог квалитета и високих безбједносних стандарда, краће задржавање на граници и поузданија веза између градова, као и заједнички догађаји који доприносе унапређењу безбједности саобраћаја, непосредно утичу на квалитет живота и конкурентност српске привреде.

Заједнички инфраструктурни пројекти високих стандарда безбједности саобраћаја због тога морају остати високо на листи приоритета. Међутим, савремена сарадња у саобраћају не би смјела да се заврши изградњом инфраструктуре. Поред физичких веза, потребно је изградити и трајну инфраструктуру знања: размјену заједничких података, истраживања, стручне стандарде, развојне програме и механизме за претварање научних резултата у јавне политике, размјену успјешних пракси у погледу пројектовања путева, организацији саобраћаја, безбједности саобраћаја, и сл.

У складу са тим, треба размотрити оснивање Српског центра изврсности за саобраћај и мобилност. Таква институција не би требало да буде нова административна структура која преузима надлежности постојећих органа, већ професионална и научна платформа која их повезује, пружа им податке, помаже да одлуке доносе на основу доказа, размјењују успјешне праксе у области свих видова саобраћаја.

Центар би могао да функционише као дистрибуирани центар са организационим тачкама у Србији и Републици Српској. Окупљао би представнике надлежних министарстава, агенција, управљаче путева, жељезничка и аеродромска предузећа, универзитете, саобраћајне факултете, академије наука, полицију, здравствене и хитне службе, привредне коморе и транспортне компаније. Посебан простор треба отворити за наше стручњаке из дијаспоре, наше експерте на међународном плану, чије знање и међународно искуство данас није довољно систематски укључено у развој саобраћајног система Републике Српске и Србије.

Први задатак таквог центра био би успостављање заједничке базе знања и успјешних пракси. Србија и Република Српска треба да, у оквиру својих надлежности, размјењују успјешне праксе за рјешавање саобраћајних гужви, успостављање ефикасних саобраћајних токова, смањење саобраћајних незгода, изградњу инфраструктуре високих стандарда са аспекта безбједности саобраћаја, времена задржавања на граничним прелазима, кретања путника и робе, интелигентних транспортних система и других показатеља. Оно што се не мјери поуздано тешко се може квалитетно планирати и унаприједити.

Други задатак био би повезивање науке и јавних политика. Академска заједница и истраживачи производе вриједне стручне анализе, али њихови резултати често не долазе правовремено до доносилаца одлука. Центар би могао објављивати годишњи извјештај о стању саобраћаја и мобилности, припремати стручне препоруке, развијати саобраћајне моделе примјеном најсавременијих алата и процјењивати ефекте планираних инвестиција. Тиме би одлуке о приоритетима биле засноване на мјерљивим потребама, а не само на појединачним иницијативама.

Посебно мјесто треба припасти безбједности саобраћаја. Заједничка истраживања могла би обухватити узроке најтежих саобраћајних незгода, ризичне дионице, понашање учесника, безбједност дјеце и младих, мотоциклиста, пјешака и бициклиста, као и ефикасност полицијског надзора и хитног одговора. Размјеном података и добрих пракси могуће је развити усклађене превентивне програме и заједничке кампање, са јасним циљем смањења броја погинулих и тешко повријеђених.

Трећи правац био би развој иновација. Интелигентни транспортни системи, дигитално управљање саобраћајем, вјештачка интелигенција, електрична мобилност, аутоматизована контрола, климатски отпорна инфраструктура и савремени логистички системи брзо мијењају сектор. Заједнички центар омогућио би да се нова рјешења испитују кроз пилот-пројекте, а затим примјењују тамо гдје дају најбоље резултате.

Центар истовремено треба да улаже у људске ресурсе. Заједнички мастер и докторски програми, истраживачке стипендије, размјене професора и студената, љетне школе и конкурси за примијењена истраживања стварали би нову генерацију стручњака. Млади истраживачи не би се окупљали само поводом конференција, већ око конкретних проблема које треба ријешити.

Већ током прве године могла би се припремити заједничка истраживачка агенда, покренути пилот-истраживања транс-српске магистрале Бањалука–Београд, укључујући безбједност саобраћаја, мобилност, логистику и функционисање граничног прелаза. Резултати би били представљени на годишњем форуму о саобраћају Србије и Републике Српске и преточени у препоруке надлежним институцијама.

Такав механизам ојачао би и најављено координационо тијело за саобраћај двије владе. Политичка воља добила би стручну подршку и мјерљиве показатеље напретка. Свака страна наставила би да доноси одлуке у оквиру својих надлежности, али би их заснивала на заједнички прикупљеним чињеницама, усаглашеним развојним циљевима и реализованим успјешним праксама.

Путеви и мостови повезују простор, али знање повезује будућност. Ако сусрети предсједника влада Републике Српске и Србије треба да оставе трајан траг, онда њихов резултат треба да буде институција која ће идеје претварати у пројекте, податке у одлуке, а сарадњу у мјерљиве користи за грађане. Заједнички центар изврсности за саобраћај био би управо таква „ћуприја од знања“, трајна, стручна и окренута будућности Србије и Републике Српске.

О аутору

Др Милан Тешић је дипломирани инжењер саобраћаја, доктор саобраћајних наука и међународни експерт у области безбједности саобраћаја. Докторирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, а професионално и научно искуство стицао је и кроз међународне пројекте у области саобраћаја и безбједности саобраћаја.

Добитник је награде Привредне коморе Србије за докторску дисертацију, а на европском такмичењу младих истраживача TRA VISIONS 2020 освојио је друго мјесто у области друмског саобраћаја са концептом заснованим на оцјењивању перформанси и понашања учесника у саобраћају. Аутор је и коаутор научних радова из области безбједности саобраћаја, показатеља безбједности и савремених модела оцјењивања понашања возача.

Члан је Савјетодавног одбора Центра за стратешко планирање и јавне политике у Републици Српској.