Аутор: Никола Прело, предсједник Центра за стратешко планирање и јавне политике у Републици Српској
Сажетак: Савремено политичко, безбједносно, економско и институционално окружење захтијева прелазак са реактивног дјеловања на дугорочно, аналитички засновано и координисано управљање. Стратешко планирање и квалитетне јавне политике представљају један од кључних предуслова институционалне отпорности, рационалног управљања ресурсима и заштите дугорочних интереса Републике Српске.
Савремено управљање јавним пословима одвија се у условима убрзаних политичких, правних, економских, технолошких и безбједносних промјена. Догађаји који су до прије неколико деценија могли бити посматрани издвојено, данас су све снажније међусобно повезани. Економска криза може прерасти у социјалну и политичку нестабилност, технолошке промјене могу произвести нове безбједносне ризике, док геополитички процеси непосредно утичу на енергетику, тржиште, институције и свакодневни живот грађана.
У таквим околностима, способност једног политичког и институционалног система да предвиђа промјене, процјењује ризике и правовремено прилагођава своје политике постаје једно од основних питања његове стабилности и одрживости.
Управо у том простору налази се значај стратешког планирања и јавних политика.
Стратешко управљање не подразумијева само доношење планова и докумената. Оно прије свега подразумијева способност да се препознају дугорочни интереси, правилно разумије окружење, утврде приоритети и расположиви ресурси усмјере ка јасно дефинисаним циљевима.
Зато развој стратешког приступа може бити посматран кроз неколико међусобно повезаних процеса:
- прелазак са реактивног на проактивно управљање;
- развој политика заснованих на подацима, истраживањима и провјерљивим чињеницама;
- јачање институционалне отпорности и способности управљања ризицима;
- већа координација и кохерентност јавних политика;
- континуирано праћење, вредновање и унапређивање резултата јавних политика.
Од реаговања на кризу ка предвиђању промјена
Један од највећих изазова савременог управљања јесте склоност институција да своје капацитете усмјеравају на посљедице проблема тек након њиховог настанка.
Такав приступ може бити неопходан у ванредним околностима, али не може представљати основ дугорочне политике.
Стратешко планирање полази од супротне логике: ризике и могућности потребно је идентификовати прије него што произведу непосредне посљедице.
То захтијева континуирано праћење политичког, правног, економског, демографског, технолошког и безбједносног окружења, израду различитих сценарија и процјену њихових могућих посљедица.
На тај начин институције не чекају да се проблем у потпуности материјализује да би почеле дјеловати, већ унапријед развијају механизме превенције, прилагођавања и одговора.
Управо је то разлика између реактивног управљања кризама и стратешког управљања развојем.
Безбједност као хоризонтална димензија јавних политика
Савремено схватање безбједности одавно превазилази њено традиционално свођење на војне, полицијске или обавјештајне капацитете.
Безбједност данас има политичку, економску, социјалну, енергетску, здравствену, информациону и инфраструктурну димензију.
Зато је једна од најважнијих особина савременог стратешког приступа управо његова мултидисциплинарност.
Ефикасно управљање сложеним ризицима захтијева повезивање различитих области јавне политике и координацију институција које су традиционално дјеловале у засебним секторима.
Питање енергетске стабилности, на примјер, истовремено је економско, развојно и безбједносно питање. Демографска кретања нису само социјално питање, већ дугорочно утичу на тржиште рада, јавне финансије, образовање и институционални капацитет. Сајбер-безбједност више није искључиво техничко питање, него важан сегмент функционисања јавне управе, привреде и критичне инфраструктуре.
Управо зато стратешко планирање мора повезивати различите секторе и омогућити да се појединачне политике посматрају као дио ширег система.
Јавне политике као инструмент стратешких циљева
Стратешки документ без механизма примјене остаје декларација.
Зато стратешко планирање мора бити непосредно повезано са јавним политикама.
Јавне политике представљају организован систем одлука, мјера, инструмената и активности којима надлежне институције настоје ријешити конкретне друштвене проблеме и остварити утврђене јавне циљеве.
Њихов квалитет не може се мјерити бројем усвојених докумената, већ стварним резултатима које производе.
Квалитетна јавна политика зато захтијева најмање четири елемента: правилно дефинисан проблем, релевантне податке и анализу, јасне циљеве и механизам праћења резултата.
Одлучивање које није засновано на анализи лако постаје импровизација. Истовремено, ни најквалитетнија анализа сама по себи није довољна уколико не може бити претворена у примјењиво рјешење.
Управо због тога је неопходна снажнија веза између научне и академске заједнице, стручњака, јавне управе и доносилаца одлука.
Политике засноване на доказима не значе да се политичко одлучивање може свести на математику. Оне значе да доносилац одлуке треба да располаже што квалитетнијим информацијама о проблему, могућим рјешењима, трошковима, ризицима и очекиваним посљедицама сваке од понуђених опција.
Од појединачних политика ка кохерентном систему
Један од важних изазова јавног управљања јесте међусобна неусклађеност различитих секторских политика.
Економска, образовна, демографска, социјална, енергетска, безбједносна и развојна политика не могу дугорочно давати оптималне резултате уколико су конципиране независно једна од друге.
Стратешко планирање зато има и функцију координације.
Његов циљ није централизација сваке одлуке, већ обезбјеђивање заједничког правца дјеловања, утврђивање приоритета и спречавање ситуација у којима једна јавна политика поништава ефекте друге.
У том контексту посебно је значајна и евалуација.
Ниједна политика не би требало да буде посматрана као завршена самим њеним усвајањем. Потребно је континуирано мјерити њене ефекте, упоређивати их са постављеним циљевима и, када је потребно, мијењати инструменте и приступ.
Институционална способност да се призна да одређена политика није дала очекиване резултате и да се она на основу анализа коригује представља знак зрелости система, а не његове слабости.
Зашто Центар за стратешко планирање и јавне политике?
Идеја о оснивању Центра произашла је из увјерења да Републици Српској треба додатни простор у којем ће се о дугорочним политичким, институционалним, правним, економским и безбједносним питањима размишљати систематично, стручно и изван притиска дневнополитичког тренутка.
Центар за стратешко планирање и јавне политике у Републици Српској замишљен је као стручно-истраживачка и јавнополитичка организација која повезује анализу са практичним питањима управљања.
Његова улога није да преузима надлежности институција нити да умјесто њих доноси одлуке.
Напротив, једна од основних идеја јесте да се кроз истраживања, анализе, јавнополитичке препоруке, публикације, стручне скупове и јавни дијалог допринесе квалитетнијем разумијевању проблема и понуди додатна стручна основа за процес одлучивања.
Посебно је значајно стварање простора за повезивање академске и стручне заједнице са институцијама, организацијама, медијима и другим актерима који могу допринијети развоју јавних политика.
Идеја Центра настала је и из жеље једне нове генерације да сопственим знањем и радом допринесе развоју Републике Српске, њеној институционалној стабилности и способности да препозна и заштити своје дугорочне интересе.
То не подразумијева затварање према окружењу. Напротив, способност да се прате међународни процеси, анализирају различита искуства и примјењују добра рјешења представља важан дио сваког озбиљног стратешког приступа.
Култура стратешког мишљења
Крајњи циљ не треба да буде производња што већег броја стратегија.
Документ сам по себи није стратегија, као што ни формално постојање плана није доказ постојања стратешког управљања.
Суштина је у изградњи културе стратешког мишљења — навике да се приликом доношења данашњих одлука размишља о њиховим посљедицама за пет, десет или двадесет година.
Таква култура подразумијева институционално памћење, анализу података, континуитет политика, вредновање резултата, управљање ризицима и способност да се краткорочни интереси подреде дугорочним циљевима када је то неопходно.
За Републику Српску, која дјелује у сложеном унутрашњем, регионалном и међународном окружењу, развој таквог приступа није питање академског луксуза.
То је питање институционалне способности да се промјене разумију прије него што постану криза.
Закључак
Стратешко планирање и јавне политике представљају два међусобно зависна стуба одговорног управљања.
Прво одговара на питања гдје желимо да будемо и који су наши дугорочни приоритети, док друго одговара на питање којим конкретним инструментима те циљеве можемо остварити.
У времену у којем се политички, економски, технолошки и безбједносни процеси мијењају брже него икада, успјешност институција све ће мање зависити од способности да реагују на већ настале кризе, а све више од њихове способности да их предвиде, спријече или ублаже њихове посљедице.
Управо у томе видимо простор и сврху Центра — да доприноси развоју знања, анализа и идеја које могу помоћи изградњи одговорнијих јавних политика и дугорочно отпорнијих институција.
Планирамо мудро, градимо сигурно.